Бескрајна Србија

Перед самой Второй мировой войной, в монастыре Високие Дечаны стал монахом молодой человек Гаврило Ковачина, сын богатой сербской семьи из Мостара. Семья Ковачина производила знаменитые герцеговинские вина из сортов жилавка и блатина*, завоёвывала золотые медали на винных салонах в Париже и Брюсселе и, таким образом, по своим лучшим винам, стала известна. Позже на их похищенных работах будет построен сельскохозяйственный комбинат "Гепок".

Но самая красивая гроздь виноградников семьи Ковачина прибыла в монастырь Высокие Дечаны вместе с Гаврило.
Прежде чем стать монахом, Гаврило изучал итальянский язык и, будучи монахом с этими знаниями, много сделал для спасения монастырей во время оккупации во время Второй мировой войны. Был слух между монастырской братией и итальянскими солдатами, которые тогда занимали Метохию, что благодаря Гавриле монастырь был спасен от разорения.
После войны в монастырь вошли коммунисты и начали преследование монахов. Без меры в поношении они основали в храме политическую школу "Иосип Броз Тито", а стены с фресками и алтарь закрыли черными занавесями. Все монахи были арестованы, кроме нескольких, которых оставили готовить пищу и подавать к столу. Там же остался и молодой Гаврило. Когда коммунисты попросили его принести им знаменитое дечанское вино, Гаврило смело сказал: "Вино подаем только для причастия!". Это был его приговор. Его безжалостно избили и со сломанными ребрами отправили в тюрьму.

Он был осужден на 10 лет и отправлен в исправительную колонию в Сремскую Митровицу. Тогда Сремская Митровица насчитывала 4000 жителей, а в тюрьмах - 16 200 заключённых. Там, вместе с другими монахами и священниками, отказавшимися отречься от Бога, продолжилось его мученичество.
В тюремном кружке его каждый день запрягали с другими "мантияшами" тянуть каток равнять круг (по которому гуляют заключённые).
Выживший очевидец его страданий и товарищ по несчастью в Сремской Митровице г. Антоний Джурич сказал о Гавриле следующее: "Был прекрасен и возвышен, как Господь Бог!".

Гаврило Ковачина умер на бетоне тюремной камеры с фотографией монастыря Высокие Дечаны на груди. Похоронен на тюремном кладбище.

* Автохтонные сорта винограда - блатина и жилавка. Если вы предпочитаете белое вино - выбирайте жилавку, если красное - то блатину. Оба эти сорта вина производятся только в Герцеговине и больше нигде и считаются её брендовым продуктом.

------------------------------

Пред сам Други светски рат у манастир Високи Дечани, замонашио се младић Гаврило Ковачина, син богате српске породице из Мостара. Ковачине су производиле позната херцеговачка вина од сорти жилавке и блатине.Ковачине су освајале златне медаље на винским салонима у Паризу и Бриселу, и тако постали познати по свом врхунском вину. Касније ће на њиховом отетом раду настати пољопривредни комбинат "Хепок". Но најлепши грозд из винограда породице Ковачина стигао је у манастир Високи Дечани са Гаврилом.

Гаврило је пре монашења студирао италијански језик, да би као монах са тим знањем учинио много за спас манстира током окупације у Другом светском рату. Био је глас између манастирског братства и италијанских војника који су тада били окупирали Метохију. Манастир је тако захваљујући Гаврилу сачуван од пустошења.

После рата комунисти су ушли у манастир и почели са прогоном монаха. Без мере у хули, у храму су основали политичку школу "Јосип Броз Тито", а зидове са фрескама и олтар прекрили су црним засторима. Све монахе су похапсили, осим пар њих које су оставили да им спремају храну и служе за трпезом. Ту је остао и млади Гаврило. Када су му комунисти затражили да им донесе чувеног дечанског вина, Гаврило је смело рекао: "Вино служимо само за причест!". То је била његова пресуда. Тукли су га без милости и са поломљеним ребрима утамничили у затвору у Пећи.

Осуђен је на 10. год. робије и послат у казниону у Сремској Митровици. Тада је Сремска Митровица имала 4.000 становника, а у затвору је било 16.200 затвореника. Тамо је настављено његово мучеништво са осталим монасима и светштеницима који нису пристајали да се одрекну Бога.
У затворском кругу сваки дан је био упрегнут са осталим "мантијашима" да вуче ваљак и ,"равна" круг.
Преживели очевидац његовог страдања и сапатник у Сремској Митровици, г. Антоније Ђурић, рекао је за Гаврила следеће: "Био је леп и звишен као Господ Бог!".

Гаврило Ковачина умро је на бетону затворске самнице са сликом манастира Високи Дечани на грудима. Сахрањен је на затворском гробљу.